Press

Večni plamen

Srbi iz severnog dela Kosovske Mitrovice posetili groblje u južnom delu grada u kojem ne žive Srbi

Kosovska Mitrovica, Maj 26, 2018.

Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović

,,Dete moje, džabe slikaš, sve su nam oni odavno već uzeli '', oslanjajući se na stari, oguljen štap, izusti jedna baka, kad me je videla sa fotoaparatom.

Ispred Tehničke škole u severnom delu Kosovske Mitrovice okupilo se nešto manje od pedeset ljudi. Stiskali su grčevito tanke voštane sveće uvijene u papir, dok je iz druge ruke virilo cveće, sveže, tek ubrano, mirisalo je na život, a namenjeno da obeleži smrt. Oko osam ujutru autobus je stigao. Pognutih glava, vukući torbe sa kafom, rakijom, i po nešto hrane, ono što je pokojnik voleo najviše, koračali su ka vratima autobusa. Policijske pratnje nije bilo, svi su govorili da je sada bezbedno. U tišini su izašli i ćuteći hodali uz stepenice ka spomenicima, porušenim, zaraslim u korov, bez imena i slike na njima. Traže mesto sveće da zabodu, da se duša najmilijih bar malo razveseli. Golim rukama čupali su nemirni korov, a zemlja ispod suva, željna kiše, samo je suze dobila.

,,Kružim oko spomenika, ni da ga podignem, ne znam kako da ga namestim ... Ni sliku nemam da poljubim, i to su skinuli ." promuca jedan mlađi muškarac, koji je došao ocu na grob.

Na samom kraju groblja, u gornjem uglu stajala je ona baka sa štapom, sama, pokušala je da se sagne i stavi plastičnu cašu na mesto gde je nekada bio spomenik. Tada se prekrstila, prošaputala nešto i otpila malo iz te čase.

,,Hajde dete, dođi za Ljubu da popiješ nešto, valja se", viknu kada me je ugledala. "Evo ti malo kafe, tako prospi malo ... a hoćes li malo rakije, Ljubina je, dobra, probaj." Uzeh rakiju, jaka je, šljiva, peče grlo. ,,Pre ovog groznog rata je umro moj Ljuba. 22 godine sam sama ! Šta ću stara sam i sama, 22 godine... mnogo je to dete, dece nemam... a nemam ni spomenik, porušili, neka im. Vidiš, ovde ću i ja, pored mog Ljube. "

Život ide dalje, ali i stane na trenutak. Da ljudi uhvate dah, duboko uzdahnu, pa se tad sete svih i svega što su izgubili, onih koju su nestali, a ne zna se gde su im kosti obačene. Tada se duša stegne, srce cepa, grlo suši, a usne zadrhte. Sklizne suza niz suvo lice, koje im se čudno nabora, nakratko otkrivajući sve užase prošlosti koja ih i dalje vreba, ščepa i uvuče u vrtlog duboke tmine, iz koje neki nikada ne izrone. Stegla sam fotoaparat uz grudi, gledajući porušene spomenike svuda oko sebe.

,,Slikaj dete, da se vidi šta su nam uradili, slikaj mi Ljubu još jednom, pa šta ti Bog da'', potapša me baka po leđima i ode sa komšijom kući, u severni deo Kosovske Mitrovice.

Avganistan : Večiti rat ili konačan mir

Kabul, Avganistan, Oktobar 26, 2019.

Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović

Tamo gde se beru najsočnije kajsije, gde raste najslađe grožđe, cveta crveni, opojni mak, tamo je ostalo na kolenima da večno spava i nikada se ne probudi nešto manje od stotinu ljudi. Daleko od nas, u džamiji Nangar provincije u Avganistanu, 18 oktobra odjekunula je snažna eksplozija. Na molitvi je u tom trenutku bilo mnogo ljudi, uključujući i decu. Izgubili su život jer su u miru bili odani Alahu.

Mrtvi su u Avganistanu već dugo samo broj, jednostavan statistički podatak na mesečnom ili godišnjem izveštaju. Rat koji traje već vise od 40 godina, počeo je invazijom Sovjeta, zatim su došli mudžahedini, pa Talibani, i sada različite frakcije prete da totalno razore svaku pomisao na mir.

Početkom decembra, odmah nakon Trampove iznenadne posete američkim vojnicima u Bagramu, najvećoj bazi u Avganistanu, i vesti da će se obnoviti mirovni pregovori, život je izgubio i Tetsu Nakamura, marljivi doktor iz Japana, koji je svoj život posvetio borbi za ovu daleku zemlju, okovanu ratovima. Skinuo je svoj beli mantil i napravio kanale kroz suvu, žednu i prašnjavu zemlju, time spasivši od gladi skoro milion ljudi. Očevici kažu da je nakon prvog pucnja podigao glavu, a jedan od napadača je uzviknuo ,,Još je živ!“, i tada je usledio drugi pucanj. Talibani su opovrgli umešanost u ovaj napad.

Gulam Abas Adena radi kao trener u jednom rvačkom klubu u Kabulu, u delu gde živi mahom Hazara narod, koje su Talibani okarakterisali kao jeretike. Ima 58 godina i, uz osmeh, kaže da je srećan što je živ. Srećan je iako nema jednu ruku, oštećen mu je vid, trpi jake bolove svakodnevno, jer je pola njegove utrobe ležalo na betonu ispred rvačkog kluba pre samo godinu dana. Te srede, nešto nakon pet sati posle podne, dečaci su trenirali. Bilo ih je mnogo, kaže Gulam, iako je bio sasvim običan dan.

“Prvo su pucali… Ispalili su metke, evo ovde, vidiš… ja sam skočio da zaključam vrata, da spasem decu, da oni ne bi mogli da uđu unutra. U trenutku dok sam zatvarao vrata, dogodila se eksplozija. Nakon toga se više ničega ne sećam.”

28 septembra 2018. godine najmanje 20 ljudi je izbubilo život, dok je preko 70 ranjeno u napadu na rvački klub. Oko 450 dece iz čitavog Kabula dolazi u ovu dvoranu da trenira kušti*, slobodno rvanje. Gulam kaže da on i dalje trenira, ali samo pokrete, ne može opet na konopce, iako bi želeo. “Ja sam mentor sada, motivišem ih da nastave da dolaze, da se ne predaju lako i da nastave da sanjaju.” On kaže da klub nije bio posebna meta, niti je, tvrdi, nekome mogao da smeta. “Tada su sve napadali, pa i nas. Samo su želeli da ubiju što više Avganistanaca, njihova meta smo mi, običan narod.”

“Naš pravi neprijatelj su susedne države, a mi smo samo trenirali rvanje. Ti ljudi iz drugih država testiraju svoje oružje na nama, nagone druge ljude da nas ubijaju. Mete su škole, sportske dvorane, džamije… svuda gde se okupljamo u velikom broju. Danas je sve meta.”

Gulam mi pokazuje mesto gde je ležao bez svesti. “Na parkingu, evo tu, na betonu, pored dvorane, sam se osvestio na 2 minuta i opet ostao bez svesti, jer sam izgubio mnogo krvi. Nakon toga su me odneli u bolnicu. Tamo sam proveo mesec dana, morale su da zarastu sve rane.”

Još uvek mu je teško da tačno imenuje svoje napadače. Kaže mi tiho, da ne čuju ostali, da ima svoje dobre i loše dane. Kada dodju loši dani, on, pored bolova, ima i jake glavobolje. Ali ga deca vraćaju na pravi put, ka životu. Zbog njih se, tvrdi, bori i boriće se sve dok bude disao.

“Ako nastavim da ih treniram i ako klub bude otvoren, deca će nastaviti da dolaze. Oni neće postati teroristi, neće pristati da nose bombe na grudima, oni neće koristiti čarsi* hašiš, ni ostalu drogu. Tada ću znati da sam uspeo.”

Gulamu je dugo trebalo da se oporavi. No, nakon izlaska iz bolnice sačekala ga je veoma lepa vest. Sala za rvanje je obnovljena! Nekoliko rvačkih klubova i nevladina organizacija iz Amerike, jedan bivši rvač iranskog porekla i još nekoliko dobrih ljudi sakupilo je dovoljnu sumu novca, ne samo da se rvački klub kompletno obnovi, već i da se donira drugim klubovima iz Kabula u nevolji. “Bio sam presrećan! Presrećan! Pa nismo imali ni zid, a ni plafon… Dočekali su me svi toplo i predali ključeve od kluba. Bio sam počastvovan!”

Međunarodni olimpijski komitet je podršku dao žrtvama i povređenima u napadu, donirajući novac, ponavljao je Gulam, kazivajući koliko su tačno dobili povređeni,a koliko su primile porodice poginulih. Govori mi koliko im je zahvalan, koliko su svi zahvalni, jer im je novčana pomoć bila, i još uvek jeste, preko potrebna.

Na strunjačama je trenirao i Ali Munir. On ima 54 godine i najstariji je rvač ovog kluba. Trenira već 40 godina. “Rvanje je moja ljubav već decenijama. Zato sam još uvek na strunjačama.” On je davno bio šampion u kategoriji od 49 do 52 kilograma, a sada pomaže Gulamu u klubu.

Nakon napada su se promenila i neka pravila. Na ulazu u klub, osim bodljikave žice i teških vrata sa katancem, decu dočekuje i stražar koji svima, najpre, pretraži torbu, a zatim i džepove. Više se ništa ne prepušta slučaju. Gulam kaže da ima još jednu želju. “Želim da donesem Avganistanu medalje. Želim da se na taj način odužim zajednici što su se borili za nas i što su iznova izgradili dvoranu, udahnuli joj novi život. Oni nisu pobedili, nakon napada, nisu… samo su nas učinili jačima. Naša zajednica je sada jedinstvena i ostaće takva. ”

Pored rvačkih klubova, u Kabulu raste i broj teretana. Dečaci, mladići, ali i oni stariji hrle svakodnevno u ove male hramove izvajanih tela. U Avganistanu ženama i muškarcima nije dozvoljeno da vežbaju zajedno, te su vežbači samo muškarci. U maloj teretani na drugom spratu jedne zgrade u Kabulu, upoznala sam Amirjana, Sakija i Sajada, tri mladića koji se pripremaju za takmičenje u bodibildingu. Stidljivo su pristali da poziraju jednoj ženi, koja je, kako su mi na početku kazali, zalutala u njihovu teretanu. Snažni temelji patrijarhalnog društva obitavaju svuda, na njima je izgrađeno čitavo društvo. Trener Nasim mi je objasnio da se pokušati da donesu medalje na Nacionalnom kupu i da ponosno svakodnevno naporno vežbaju. “Ovo je muževan sport, zato ga tako mnogo mladih i voli. Telo je lepo i to žene vole.”, zaključuje on. Momci se, uz osmeh, slažu sa trenerom. “Zaboravimo da smo u Kabulu. Ja ne zelim da ratujem, želim da dižem tegove i lepo izgledam, da se dopadam devojkama.” kaže Amirjan. Oni samo žele mir, a ovo je beg od surove stvarnosti u kojoj, već decenijama, živi samo nasilje i smrt.

Sa sprata iznad teretane odjekuju povici dece. Penjem se i pronalazim majtaj kamp za mališane.

Šta donosi obnova mirovnih pregovora?

Istina je da niko, nigde nije sasvim bezbedan, i ne zna kada i gde će se opet dogoditi napad. A taj strah može i ume da parališe. Strah je osećaj koji nas čini pokornima, i samo tada postaje moćno oružje u nestalnoj igri života i smrti. Neki odlučuju da postanu poslušni, čine ono što se od njih traži, dok mnogi reše da pobegnu, jer žele da se otarase tog strašnog osećaja. Ne možemo ih kriviti zbog toga i nazivati manje hrabrima. Malobrojni odlučuju da se bore protiv straha. Neki, poput Gulama,igrom sudbine ostanu živi, ali veliki broj neustrašivih izgubi srce u pokušaju da prkosi strahu, u pokušaju da živi.

Ne krijem da sam osetila olakšanje kada je mali avion Kam Air-a uzleteo ka Taškentu. Nisam postala deo tog mračnog godišnjeg izveštaja, nisam puki statistički broj na belom papiru. Zatvorila sam oči, i u mislima opet šetala kroz Murad Khane, vekovima stari deo Kabula, pila vruć crni čaj sa prodavcima tespiha ispod brda punih šarenih kuća, dok su se vijorile zastave na umornom jesenjem suncu. Još uvek je bilo toplo, nisam nosila kaput. Samo mi je vetar nemirno skidao maramu sa glave i nanosio prašinu na lice, bojeći ga nežno. Još jedna noć pretila je da prekrije Kabul, a šta jutro nosi, Alah samo zna.

Kolumbija

Medeljin, Kolumbija, Oktobar 26, 2019.

Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović

“Mi smo obične žene koje su koračale kroz pakao, a sada pomažemo darujući ljubav i nadu, mi smo heroine ljubavi,” sa osmehom je kazala Marta Marcijas, nežno pomerviši crnu kosu sa lica. Veoma lepa žena, nemirnih tamnih očiju, Marta je sa svega 13 godina upoznala svet nasilja i smrti. Svoju mladost provela je u jednoj od mnogobrojnih bandi koje su vodile bitke za teritorije na kojima će prodavati drogu, žene i oružje. “Tada je počela moja bitka. Sebi sam bila jedini neprijatelj, dugo mi je trebalo da pobedim i nađem svoj put.” Ona je rođena i živi u u Kolumbiji, u Medeljinu, gradu koji je osamdesetih i devedestetih godina prošlog veka bio poprište ozbiljnih sukoba, prava urbana ratna zona. U to vreme Medeljin je bio najopasniji grad na svetu.

“Imam veliku porodicu, najmlađa sam od 7 dece. Svi su me čuvali, ali u to vreme nije bilo moguće da ne dođeš u kontakt sa drogom. Moja braća su bili članovi bande… najpre sam počela krišom da pijem, a onda sam probala kokain. Svidelo mi se... posle sam uzimala sam sve, baš sve sam probala. Kokain je tada bio veoma jeftin… Napustila sam kuću kada su moji roditelji saznali za zavisnost od droga i alkohola. Bila sam jako mlada, nisam baš najbolje razumela da je sve to bilo pogrešno i da će mi doneti mnogo bola.”

Martina dva brata su izgubila živote u sukobima. “ Treći je poginuo u nesreći na motoru. Zbog njih su me poštovali. Ali nakon njihove smrti je bilo teško. Menjala sam kuće, selila se često…Upoznala sam neke ljude zbog kojih sam se okrenula prostituciji. Silovana sam… mnogo puta…”, tu je zastala. Marta nema decu, kaže da ne može da ih ima, ali oseća da su sva deca korisnica njene organizacije i njena. “Mnogo godina sam provela u tom svetu, u neprekidnim igrama moći, osećala sam smrt, uvek mi je bila veoma blizu. Sahranila sam mnogo dragih ljudi. Često i sada razmišljam o tome.” Marta je pretrpela srčani udar nakon što se predozirala.

“ Imala sam osećaj da mi je život protraćen. Ali sam pronašla svoje svetlo na kraju ovog mračnog tunela. Vera me je vratila u život, vera u Boga, ljude. Počela sam opet da volim sebe. Kajem se zbog svih svojih grešaka, i sada biram drugačiji put, onaj koji je bolji za mene, ali i sve one koje volim.”

Marta je osnovala neprofitnu organizaciju “Heroine ljubavi” koja pomaže svima koji su “zalutali na svom putu”. “Nije mi zao svega što sam proživela. Da se to nije dogodilo ne bih bila ova Marta! Trudim se da uvek dobro činim, da uvek pomognem. Put promene nije lak, ali je moguć. Mnoge žene sa kojima radim su mislile da nemaju izlaz, da ne mogu da izađu iz kruga nasilja. To su uglavnom usamljene žene, samohrane majke, one koje oplakuju svoje ljubavi koje su izgubile zbog droge i oružja. Zato se mi trudimo da ljubavlju isceljujemo.”

“Odrastao sam u Komuni 13. Ako je Medeljin je bio ratna zona, onda je Komuna 13 devedesetih bila pravi pakao.” govori mi Felipe, 35godišnjak sa burnom prošlošću. On je sada “čist”, kako kaže već godinama. “Bio sam dete, imao sam oko 12, 13 godina kada je sve za mene počelo. Želeo sam da budem deo grupe, jer sam bio izopšten zbog mamine bolesti. Prvo sam probao marihuanu, a posle sam se navukao na kokain. On me je dizao… U to vreme gram kokaina je koštao nekoliko dolara, a imao sam ga i džabe, jer sam prodavao drogu i raznosio pakete. Tada su me upucali. Otišao u bolnicu, zašili su me i sve je bilo u redu, nastavio sam po starom.” Felipe kaže da mu je to bio beg od života u kući, jer je njegovoj mami bila dijagnostikovana paranoidna shizofrenija. “ Svi smo se teško nosili sa tim. Tata je počeo da se kocka i da duguje mnogo novca nekim baš lošim ljudima. Mi, brat i ja, smo krenuli da koristimo sve čega se dočepamo. On i dalje koristi drogu, kaže da voli. A tata… On je jednog dana odlučio da mu je bilo dosta i skočio je sa zgrade… Mi nismo više imali tatu, ostali smo sami.” Felipeu je i danas, nakon mnogo godina, teško da priča o tome. “Onda sam završio u zatvoru. Proveo sam tamo celu godinu, 3 meseca i 4 dana. Taj period želim da zaboravim… Sve najgore što možes da zamisliš se dešava, ubistva, silovanja… mnogo je nasilja bilo. Sve zbog droge. Žene bi im donosile oružje, kada su dolazile u posetu. Podmitile bi policajce i tako su mogle da unesu šta god su htele.” Felipe je pre 8 godina izašao iz zatvora. “Sloboda nema cenu.” kaže i objašnjava mi da je na slobodi postao depresivan. “Tako lako sklizneš…počeo sam opet da se drogiram, i opet sam se predozirao.” Tada je odlučio da promeni svoj život. “ Najteže mi je pala usamljenost u zatvoru. Sve ono što sam video i doživeo nekako sam potisnuo. Ali osećaj praznine, da nema nikoga da te zagrli u tom ludilu je užasan.” Pitam ga kako je pronašao snagu u sebi da kaže ne nečemu što je bilo deo njegovog života godinama. “Snažan sam sada i smiren, jer sam našao veru, ona me je spasila.” Tada se rasplakao. Felipe je prestao da konzumira opijate i pronašao je posao.“U hotelu radim samo noćne smene, kako bih mogao da pomognem mami danju. Ona pije lekove i mnogo je bolje. Drži to pod kontrolom.”

Felipe sa bratom, sestrom i sestričinom u kući u Komuni 13

Komuna 13 je nekada bila jedan od najopasnijih delova Medeljina. Danas je relativno bezbedan kraj koji vrvi od policije i koji posećuju mnogobrojni turisti. Ovaj deo grada, prepun šarenih malih kuća i neobičnih murala, pokazuje da je promena moguća.

No, u nekim delovima se još uvek vodi borba za prevlast nad teritorijom, i droge i dalje ima svuda, ali je stopa ubistava neuporedivo manja. Felipeova kuća se nalazi nedaleko od metroa, na koji su Paisa, ljudi iz ovog dela Kolumbije, veoma ponosni. U kući su nas sačekali Aleksandar, Felipeov brat, njegova sestra, kćerka, ali i “beba” kuće, kako nazivaju psa. Aleksandar je nekoliko godina mlađi od Felipea i takođe ima burnu prošlost. Proveo je u zatvoru 9 godina. “Video sam mnogo smrti, život mi ništa nije značio, ali sam daleko od toga sada, jer imam dvoje dece, i ne želim da oni iskuse ono kroz šta sam ja prošao.“

Mnogi soliteri Medeljina su izgrađeni od novca iz ere kokaina. Medeljin kartel, čiji je jedan od osnivača bio Pablo Emilio Eskobar Gaviria, uz ozloglašenog Meksikanca, kako je bio nadimak Hoze Gacha, načinio je od njih milijardere. Pablo je davao novac siromašnima, gradio kuće za neprivilegovane, i bio je neka vrsta lokalnog patriote, ali većina ljudi sa kojima sam razgovarala slaže se da se, takođe ne sme zaboraviti da je Pablo ubio mnogo ljudi, oružjem ili drogom.

Luz Danijela ima 23 godine, 3 dece i nekada je živela u Kaliju, gradu sa najvećom stopom ubistava u Kolumbiji. “Stanovali smo van grada na maloj farmi, kada su počeli redovno da nas posećuju naoružani članovi banda. Uzimali su nam šta su hteli. Život u Kaliju je opasan i težak, pretili su nam, pa smo odlučili da pobegnemo. Došli smo ovde, u Bogotu.” Ona živi u Soača, prigradskom naselju koje nema ni kanalizaciju, ni asvalt, a određeni delovi nemaju čak ni vodu. “Ima nas mnogo koji smo pobegli, svi živimo ovde… mnogo je i ljudi iz Venecuele, jer su kuće jeftine.” Prema podacima UNHCR-a Kolumbija je zemlja sa najvećim brojem interno raseljenih lica, taj broj dostiže cifru od oko 7 miliona osoba koje su morale da napuste svoje domove.

“Pre 2 meseca su ga ubili… Ubili su mog brata! Mama i ja smo ga neprestano tražile svuda, zvale... A onda smo dobile dojavu i pronašle smo tu crnu kesu u kojoj se sve raspadalo… Saznale smo i da je dobijao pretnje, da su tražili da se vrati, da je morao da se vrati u Kali…” Danijela još uvek nije sigurna zašto je njen brat targetiran i ubijen. “Istina je da ne znamo razlog, nismo sigurne zašto baš on, ali verovatno ima veze sa povrtakom u Kali, možda su želeli da ga regrutuju, a on nije hteo da pristane na to.” Danijelin suprug je tiho kazao da mora na dijalizu, poljubio je decu i izašao. “A šta ako se on ne vrati, šta ću ja onda?”, pitala je Danijela.

Prokletstvo droge će još dugo proganjati Kolumbiju, izvesno je da neće moći sasvim da isčezne, jer je duboko utkano u sve pore društva. Kultura nasilja još uvek ima čvrste temelje u ovoj zemlji. Ostaje da se nadamo da će doći dan kada će životi ljudi vredeti više od novca.